Давнашње наслућивање, а код неких великих лекара у прошлости увереност да у свим телесним болестима не само што суделују психички чиниоци већ да они представљају често једини њихов стварни узрок у нашем времену налази све више присталица, а научни докази за овакво мишљење све су бројнији. Тако је за низ телесних болести - почев од гризлице стомака, преко неких облика бронхијалне астме до високог крвног притиска - врло брижљиво испитано и успешно одређено место психичког чиниоца како у настајању и одређивању тако и у њиховом успешном лечењу. За друге болести органског типа, као што су болести штитњаче, хроничне цревне болести, туберкулозу, али и за рак или инфаркт, све се више гомилају озбиљна научна саопштења психосоматичара која указују да удео психе са њеним свесним и још више несвесним конфликтима није нимало безначајан; с друге стране, драгоцена помоћ болесникове психе у лечењу ових болести, и онда када су употребљени најбољи и најсавременији начини медикаментозног лечења, управо је одлучујућа за успех лечења.
Релативно је новијег датума изучавање психичког чиниоца и код таквих болести као што су обољење жучне бешике, реуматизма или шећерне болести за које се претпостављало да су типично органске болести више или мање познатог узрока. Посветићемо ово излагање савременим психосоматским достигнућима у истраживању шећерне болести, популарног diabetes mellitusa.
Старо је опажање и клиничара и болесника да се већ постојећи дијабет погоршава или побољшава под психичким утицајем независно од медикаментозног лечења. Ново је, међутим, мишљење неких аутора, које је изазвало живе дискусије, да психички утицај може да буде етиолошки моменат у самом настајању дијабетског обољења.
Већ код Менингера, 1935. године, налазе се први наговештаји оваквог схватања. Он је гледао на дијабет као на израз конфликта читаве личности. Било је упадљиво да је код дванаест од двадесет два дијабетична пацијента проналазио параноидне црте. Други велики ауторитет на психосоматском подручју, Данбар, 1947. године је покушала да оцрта профил личности дијабетичара. Она је уочила велике тешкоће које има овај тип личности при прелазу од инфантилне зависности према независном ставу одраслог човека из чега је проистекла амбиваленција између побуне и послушне потчињености. Осим тога, биле су присутне још мазохистичке црте, сексуална страшљивост и склоност параноидним идејама. Неки други истраживачи су утврдили да се у трећини случајева шећерне болести код деце почетак болести поклопио са погоршањем породичне ситуације, као што је развод родитеља, заоштравање сукоба међу родитељима и сл.
У сваком случају, могло је да се докаже да је почетак шећерне болести или њено погоршање готово увек у вези са неким тежим оптерећењем животне ситуације болесника, односно да је у фазама релативног психичког мира, у којима није било конфликта или нових стресова, уобичајена доза инсулина могла да буде и знатније редуцирана.
Када свим овим налазима додамо и експериментална истраживања познатог америчког физиолога Кенона, који је могао да докаже како на мачкама тако и на људима да страх и брижност могу да проузрокују повећано излучивање шећера у мокраћи, онда хипотеза о утицају афективних чинилаца на сметње у метаболизму угљених хидрата и код недијабетичара добија нову снажну подршку.
Кеноновим експериментима о несумњивом утицају страха на могућност појављивања дијабета придружила су се и клиничка посматрања Вајса и Инглиша (1950) који су присуство хроничног страха могли да потврде код свих својих испитиваних дијабетичара. Они су поставили привлачну хипотезу, по којој се организам брани од разних облика стрепње (унутрашње и спољашње) мобилизацијом шећера и хипергликемијом и то преко адреналинског излучивања, па тако хронични, несвесни страх дијабетичара проузрокује хроничну стимулацију инсулинског система и, најзад, његово исцрпљење.
Врло значајан почетни знак у наступању клиничког синдрома дијабета јесте гојазност која се открива у готово 75% случајева. При свему томе сама гојазност не може бити сматрана као узрок дијабету, пошто само 5% гојазних постају дијабетичари. Наиме, овде је психолошки моменат одлучујући у наступању патолошке гојазности. Неразрешени конфликти који су проузроковани или сами проузрокују хронични страх и зебњу преносе се на оралне потребе неуротичара које треба да се задовоље јелом. Настаје пораст апетита све до прождрљивости, затим гојење које ствара последично трајну хипергликемију и исцрпљивање гуштераче која производи инсулин. Пошто се задовољавање јелом изједначава са потребом за љубављу, због сметњи у љубавном животу, које готово увек прате страшљивост неуротичара, настаје емоционални доживљај сталне глади који се онда покушава да задовољи претераним узимањем хране, која опет поремећује унутрашњи метаболизам.
Пре него што закључимо наше излагање данашњег психосоматског схватања шећерне болести, које је, по нашем мишљењу, најприближније реалности формулисао творац психосоматске медицине Франц Александер, потребно је са неколико речи окренути се и другом лицу ове болести.
Ако смо до сада посветили, оправдано, највише пажње могућим узрочним чиниоцима психичког порекла настајању шећерне болести, треба нешто рећи како сада већ постојећа болест накнадно делује на психу болесника. Већ одраније постојећи страх у дијабетичара бива сада ојачан, упоредо са повређеном сујетом и осећањем недовољности расте потреба да га други заштити, али расте и осећање непријатељства и повећане сумње, све до развијања параноидних идеја у односу на околину. Неки болесници реагују на болест апатијом, други депресијом, хипохондријом и параноидним синдромом. Мишљење М. Блојлера (М. Bleuler) да дијабет толико апсорбује енергије на одржавање и решавање душевних конфликата код болесника, да овоме не остаје више снаге да би развио неке одређене психопатолошке синдроме, није се одржало пред новијим испитивањима психичког стања дијабетичара.
У закључку радо бисмо се сложили са Александером, који сматра да поред свих постојећих психичких конфликата који несумњиво играју веома значајну улогу у настајању болести, као и признања реалности психичког профила будућег дијабетичара, који већ у преддијабетичној фази испољава неке упадљиве психичке црте, суштину шећерне болести не можемо на овај начин потпуно објаснити без претпоставке и неког конституционалног, соматског фактора, често наследне природе, који, доказан или недоказан, мора да постоји код сваког будућег дијабетичара. Уосталом, бројне студије су откриле да постоји породична предиспозиција за дијабет, која се приписује наслеђу једног или више гена. Особа која је предиспонирана за дијабет вероватно је рођена са неким недостацима у хармоничном метаболизму исхране зависном од целокупне активности интраћеличних енцима и њиховог регулисања од ендокриног и нервног система, па лакше подлеже интензивном или временски продуженом психичком конфликту који носи све карактеристике раније описане природе.
Иако са великом резервом, усуђујемо се да претпоставимо, на основу неколико ретких пацијената да у извесним случајевима може да се деси да нека особа заиста само пролазно и само једанпут оболи од типичне шећерне болести, сасвим је и без рецидива излечи и то увек у случајевима наглих психичких стресова и релативно брзог отклањања узрока, па и последица таквих стресова. Све док број оваквих особа не буде већи и док, с других страна, не добијемо потврду наше претпоставке о могућности претежно психогено насталог и психотерапијом излеченог дијабета, боље је да се држимо Александерове поставке да је шећерна болест комбинација конституционалних и стечених фактора, при чему је и код ове болести, као и многих сличних, удео психичког чиниоца, не само у настајању већ и у лечењу, од пресудне важности.
Нема коментара:
Постави коментар