АГРЕСИЈАУ САВРЕМЕНОМ СВЕТУ

Увод

Разумевање агресије одувек је био, а данас је то и посебно, изазов за све оне у науци, политици, уметности који изучавају понашање појединца и група. Вероватно најтежи, али основни проблем шта треба подразумевати под речју агресија или агресивност - изгледа нигде у свету још није успешно решен, па су збрке око тога појма, семантичко-лингвистичке природе, разлог што још постоји неразумевање и међусобно мимоилажење, чак и онда када се о томе појму расправља научно и на скуповима које воде одлични стручњаци из психологије, психијатрије или социологије. Као што је познато, сама реч потиче од латинског аgredior, што има више значења, а првенствено значи: коракнути ка, закорачити; ближе прићи, али и: изненада напасти, насрнути. Чињеница што код већине људи врло честа употреба речи агресија изазива готово аутоматски негативну асоцијацију, још више отежава објективан прилаз овом сложеном појму.

После низа година жучног расправљања о стварном пореклу агресије код човека, према мишљењу већине научника данас, нарочито после обимних истраживања етолога, дошло се до становишта да је агресија нагонске природе, да се може запазити и код животиња и код деце и да има практично исту вредност и значај као и сексуални нагон. Циљ агресивног нагона био би опстанак индивидуе, а у одређеним облицима помешаности са либидом и одржавање врсте. И даље се расправља о томе да ли су агресија и сексуалност два стабла са два различита корена, да ли су то два стабла од истог корена, као и о недовољно дефинисаном, мада сигурно присутном уделу тзв. реактивних чинилаца, у првом реду породичне и друштвене средине у развоју, испољавању и последицама агресивне снаге у човеку. Можда је најбоље на почетку сваке расправе не придавати никакву моралну вредност агресији, не проглашавати је, дакле, а propо добром или рђавом, већ је, најпре, прихватити као несумњив извор енергије у човеку. То значи да је она у основи неутрална снага која гони на активност и у манифестовање. "Детету, које је спречено да се понаша експанзивно, у исто време је онемогућено да тестира реалност и да искуси законитости ове реалности".

Ова примарна активност и код детета и код првобитних људских група које су биле на ловачко-скупљачком нивоу развоја, према Ериху Фрому, била је првенствено одбрамбеног карактера, а постајала је нападачка онда када је требало задовољити нагон самоодржања. "Филогенетски програмирана агресија биолошки је прилагодљива, дефанзивна реакција". Као што је познато, Фром је разликовао бенигно-дефанзивну, урођену агресију од малигно-деструктивне, стечене агресије, сматрајући да је човек биолошки биофилно биће са психолошким потенцијалом да развије у себи и око себе деструктивност, односно аутодеструктивност, некрофилију. Фром чак мисли, и то поткрепљује Рајтовим радовима из 1965. године, да код човека, као и код животиња, постоји инхибиција против убијања. И Рут Бенедикт је сматрала да је погрешно приписати разарање биолошкој потреби човека за ратовањем. Човек је сам стваралац тог разарања.

Ортодоксна психоанализа и њени настављачи - који су на почетку повезивали агресију са сексуалним нагоном сматрајући да се агресивни елемент сексуалног нагона јавља у односу на објект, изазивајући осећање кривице у фантазији - касније су инстинкту самоодржања и либиду супротставили инстинкт смрти. Садржај инстинкта смрти је агресија. Занимљиво је да иако је ову Фројдову хипотезу прихватило само врло мало аналитичара, мада је и сам Хартман ублажио ову хипотезу говорећи о фузији агресије с либидом, при чему се објект не уништава, тешка разарања у другом светском рату, као и садашње стање све већег насиља у свету - не скидају са дневног реда научних састанака Фројдову хипотезу о инстинкту смрти. Психоанализа је у сваком случају својим, по последицама далекосежним истраживањем несвесног умногоме помогла да схватимо ирационалност неких, особито патолошких испољавања, разумевања и овладавања несвесним агресивним понашањем појединаца.