Немачки лекар Хајнрот био је вероватно први који је 1818 употребио термин: психосоматски. Требало је да прође више од сто година па да се овај појам одомаћи у медицини. Данас, он је познат у свим областима медицине, а на појединим неуропсихијатријским, или још чешће интерним клиникама постоје посебна одељења за психосоматске болести. Шта се заправо под овим изразом подразумева?
И лекари и лаици одувек су знали да многе болести тела потичу од разних психичких или душевних узрока, или бар да су у тесној вези са њима. Када се, на пример, неко нађе у акутној опасности, у такозваној ситуацији стреса, читав низ промена погађа, с једне стране, тело, као што су: проширење зеница, повећање крвног притиска, промене у раду срца, распореду крви, нивоу шећера, а, с друге стране, промене су приметне и у душевној области: поремећена је пажња, доминира афекат страха, ток мишљења постаје успоренији или убрзанији, поље свести се сужава. При свему томе раширено је погрешно мишљење да психосоматска медицина истражује утицај душе на тело. Картезијанска подела човека на душу и тело прати нас све до данас, када баш у области психосоматике покушавамо да се ослободимо овог дуалитета тврдњом да је увек реч о симултаној реакцији на извесне спољашње или унутрашње надражаје, која се одвија како у психичкој, тако и у соматској области. Уствари, може се с правом рећи да је читава медицина психосоматска, јер у свакој болести делују соматски и психички чиниоци. Најзад, свака болест је болест неке личности, а у личности сусрећу се заједно обадва чиниоца. Организам дела као психофизичко јединство.
Два открића у медицини изванредно су нам помогла да боље разумемо како се то психички чиниоци уплићу у телесно реаговање и како се опет ово телесно реаговање враћа у своме дејству на, психу, стварајући понекад тзв. Circulus vitiosus, затворен круг у коме је болесник заробљен. Једно откриће потиче из области истраживања људске душе, психоаналитичко, док друго потиче из области вегетативног нервног система.
За разлику од анималног нервног система, који се брине за наше држање према спољашњем свету, који управља покретљивошћу наших мишића, вегетативни нервни систем брине се за складно функционисање наше унутрашњости, у крајњој линији, он се брине за наш живот и његово очување. За разлику од анималног нервног система, који је под утицајем наше воље, овај други систем ради потпуно аутономно, независно од те воље. Милионима и стотинама милиона најфинијих нервних влакана вегетативни систем прожима читаво наше тело, иде у све његове унутрашње органе, крвне судове, контролише изградњу и разградњу и најмањих јединица - ћелија у телу.
Откриће психоанализе да оштећивање наших функција потиче од несвесних конфликата, дакле оних које је наше свесно Ја одбацило и потиснуло у несвесно, конфликата који су, међутим, набијени енергетским снагама и који представљају израз наших основних нагонских тежњи, било је одлучујући допринос развитку психосоматске медицине. Док се Фројд на почетку ограничио на испитивање узрока промена тзв. "виших" функција, као што су мишљење, говор, потом моторне и сексуалне функције, убрзо му је постало јасно да ове промене, као последице нерешених а потиснутих унутрашњих конфликата задиру много дубље у тело, све до поменутог вегетативног и ендокриног система. Тако је постало разумљиво да су вегетативне функције најближе несвесном делу личности, коју је Фројд назвао Оно (1(1). Па као што анималне или вољне моторне функције немају никакав утицај на вегетативне, које се одвијају без учешћа свести, тако ни наше свесно Ја нема директну контролу над несвесним Оно.
Сада ће нам бити лакше да пратимо како настају неке болести у нашем телу првенствено под утицајем душевних сила, чији се конфликти одвијају на дугачкој линији: свесно-предсвесно-несвесно.
По Вајсу и Енглишу, постоје три групе болесних стања. У прву групу, која сачињава једну трећину свих болесника који траже лекарску помоћ, налазе се болесници који нити су психички, нити физички болесни, већ својим неодређеним и нејасно дефинисаним тегобама спадају у групу која се назива "функционално болесни". Овакви болесници се жале на повремене главобоље, болове у стомаку, имају затвор или пролив, пролазно им се подигне крвни притисак итд. У другу групу, која сачињава другу трећину свих болесника, спадају болесници, додуше са органским налазом, али чији симптоми врло много зависе од емоционалних чинилаца. Овде спадају многи улкусни болесници, они са оболелом штитњачом, дијабетом, реуматизмом, разним цревним, хроничним обољењима итд. Најзад, у трећу групу спадају они болесници чије су болести тесно повезане са вегетативним нервним системом, као што су: мигрена, астма, примарна хипертензија, а за коју се психосоматска медицина веома много интересује, јер претпоставља да психички чиниоци играју знатну улогу у настанку ових болести.
Од више околности зависи када ће и да ли ће она функционална сметња, која, као што смо видели, нема још ништа доказано органског у себи, прећи у стање праве болести, на пример, у манифестовање неке гризлице желуца, хроничног запаљења црева или Базедовљеве болести. Међу ове околности најзначајније су две: с једне стране, дужина трајања конфликтне ситуације, као и ступањ њене свесности, и, с друге стране, општа структура и отпорност личности, као и посебно стање личности у моменту када су унутрашњи и спољашњи сукоби почели да се манифестују. Другим речима, уколико је трајање неког конфликта било краће, а личност је, захваљујући извесном достигнутом ступњу зрелости свога Ја била у стању да конфликт поднесе на свесном плану, не потискујући га у несвесно, односно уколико је личност у целини зрелија и потпуније интегрисана, мали су изгледи да ће нека функционална сметња изазвати право органско обољење.
Занимљива је хипотеза, која се тешко и доказује, да сваки орган нашег тела реагује на неки одређени надражај, тако да се успоставља нека врста симбола органа који одговара одређеној емоцији. Тако, на пример, по Шулц-Хенкеу, страх бива симболизован преко срца и плућа, плашења (коју ваља разликовати од страха) преко штитњаче, жалост преко јетре, бес и љутња преко жучне бешике, тврдичлук преко црева, грамжљивост преко желуца итд. У овој хипотези нашег савременика чујемо ехо старих лекара.
Остало је још врло много нерасветљених проблема из области психосоматике које нисмо могли да додирнемо. Једно је извесно: човек је биће отворено према животу и свим његовим манифестацијама. Он ову своју отвореност, која је у исто време залог његове слободе, плаћа болестима. Мање је битно питање примарног утицаја душе на тело или тела на душу, битније је одгонетнути шта тело хоће да нам каже када је болесно.
Стари Римљани имали су пословицу: mens sana in corpore sano (у здравом телу здрав дух). Обратно је, међутим, још тачније: у здравом духу здраво је и тело.
Нема коментара:
Постави коментар