СТВАРНИ УЗРОЦИ НЕУРОЗА

Размишљајући о честим питањима и здравих и болесних: који су управо стварни узроци менталних поремећаја, набрајајући различите узроке, тежили смо да, по могућству, сведемо ако не све, а оно већину оваквих поремећаја на један могући узрок. Мада је сам по себи овакав покушај смешан, јер ако се за туберкулозу, на пример, заиста може речи да је узрочник Кохов бацил, како би се нешто слично могло тврдити за толики број различитих душевних поремећаја! Ипак, с обзиром на закон каузалитета, који се успешно могао применити и код таквих поремећаја, дошли смо до једне претпоставке, која уосталом није непозната савременим психијатрима, при којој нам је више помагала Адлерова него Фројдова психологија.

Пратећи развој различитих неуротичних, па и психотичних поремећаја, пажљив психијатар може да открије једну идеју водиљу, једну прилично повезану и логичну нит, која је своје корене готово увек имала у детињству. Шта се то дешавало у детињству будућих психијатријских пацијената што је тако моћно деловало на погрешан каснији развој, а који се тако мучно и споро могао исправити, некад процесом самоизлечења уз помоћ промењених животних услова, или процесом медицинске терапије? Готово увек се могло констатовати да је оваквим пацијентима недостајало у детињству осећање сигурности и заштите.

Већ је давно речено да је дете најнемоћније биће у природи. Да би што ближе означио сву слабост новорођеног детета, огромну зависност од афективног живота родитеља, њиховог интереса, страха, равнодушности - значајни швајцарски биолог А. Портман назвао је први период после рођења екстраутериним ембрионалним добом. У животињском свету овај период беспомоћности траје релативно кратко и све радње животињског пара родитеља, или само једног од њих, управљене су ка што бржем и успешнијем оспособљавању нејаког младунчета за самосталан живот.

Када се ова самосталност једном постигне, родитељи су испунили свој задатак и младунче одлази, милом или силом. У људским заједницама такав процес још постоји само код тзв. примитивних народа (и то не свих) или у сиромашнијим слојевима становништва са бројном децом. Карактеристично је при томе да се код оваквих народа и у оваквом слоју становништва ређе виђају душевни поремећаји у развоју, о којима мислимо да говоримо.