Појава насиља као несумњиво комплексног феномена у животу појединца и друштва мора да се проучава, између осталих видова, и са оног психолошко-психијатријског. Довољно је да поменемо једну одређену и у савременој психијатријској класификацији прилично омеђену групу психијатријских болесника за које се зна да су склони насилном односно агресивном понашању, или да се подсетимо честог механизма одбране појединца који се служи пројекцијом и тада на параноидан начин покушава да преради своје унутарње агресивне потребе - па да увидимо да се ова грана медицине мора прихватити као неопходно помоћно средство у каузално-генетском прилазу проблему насиља. Док је клинички психолошко-психијатријски начин посматрања у стању да пружи релативно задовољавајући приказ агресивног понашања болесног појединца у условима психијатријских установа у којима се овај налази на испитивању и лечењу, социјална психопатологија и социјална психијатрија, без којих се савремени развој психијатрије не може замислити, све су више у могућности да објективно посматрају и процењују појаве насиља, организованог или оног спонтаног и експлозивно испољаваног у мањим или већим друштвеним групама. Такав начин дуготрајног и стрпљивог посматрања, потпомогнут данас већ разгранатом збирком разних помоћних средстава којима свака наука располаже, омогућава да се уз доношење одређених закључака предузму терапеутске и још важније превентивне мере против насиља, једног од највећих зала савременог човечанства, које повремено прети уништењу читавог живог света на земљи. Не мислимо само на насиље човека или групе људи против другог човека или групе већ и на све опасније насиље људи против природе и материјалних добара која је човек сам створио.
У овој анализи мање ћемо се бавити социолошком страном проблема насиља и његовим економско-политичким видовима, остављајући такву обраду стручњацима другог профила, а више ћемо пажње посветити истраживању самог корена насиља, посматрајући га у његовом психолошком, индивидуално-генетском развоју.
Пошто је циљ нашег рада проучавање насиља и његових многобројних испољавања, могу се занемарити сви они видови агресије које још можемо да убројимо у друштвено дозвољене, па и корисне за развој појединца и друштва, остајући у оквиру испитивања једних од најболеснијих, дакле и најдеструктивнијих видова агресије - насиља.
Под утицајем тешких преживљавања ратног пустошења и насиља човека над човеком у току Првог светског рата, нацистичких прогона Јевреја у предвечерје Другог светског рата, који су и самог Сигмунда Фројда погодили, он је схватио да је у својој психоаналитичкој теорији озбиљно занемарио тежину и важност рушилачких импулса у човеку, па је у складу са новим сазнањима изменио своју првобитну претпоставку, по којој су сексуални нагон и нагон за самоодржањем две основне мотивације људског понашања, уводећи нову претпоставку, по којој у човеку постоје два основна стремљења: нагон који је управљен ка животу и нагон за смрћу чији је једини циљ уништење живота. Једноставност ове нове Фројдове теорије, као и једноставност и привидна очевидност неких његових ранијих теорија, и у његово време и данас опасно је мамила и заводила неким својим доста убедљивим аргументима који, ако се потпуно усвоје, уносе прилично пометње, па и песимизма и коначно билансирање човековог постојања. Сумњу у пуну веродостојност ове своје хипотезе изразио је већ сам Фројд. Сопственим сумњама у ову веродостојност о којима сам раније писао, сада бих хтео да додам још једну, за чију су ми оправданост послужила етнолошка испитивања Парин-Моргенталера у неким племенима у Западној Африци. Ова истраживања - која су потврдила ставове ранијих сличних истраживања, на Новој Гвинеји, међу америчким Индијанцима, и то Мидове и Бенедиктове - показала су да агресивност, па и деструктивност појединих примитивних племена у односу на чланове сопственог племена, као и на оне суседних, умногоме зависи од начина одгоја деце у току прве три године живота. У оним племенима, наиме, у којима су деца дуго дојена и све до уласка у пубертет остала у топлим и присним везама са родитељима, који су децу сматрали изузетном срећом у животу, сва испољавања агресије у каснијем, одраслом добу остала су ограничена на друштвено прихватљиве видове активности, друштвено прихватљиве и са гледишта европске цивилизације. У другим племенима, међутим, у којима су деца врло рано одбијена од мајке и препуштена, такорећи, на милост и немилост старије браће и сестара, као и родбине у племену, степен испољене агресије у одраслом добу био је неупоредиво већи и повремено је узимао, са тачке гледишта наше процене агресије, патолошке облике.
Чини нам се да таква етнолошка истраживања, као и чињеница да је количина човековог рушилаштва нестална и да варира не само од групе до групе већ и према историјском времену у коме се испољава, говоре доста убедљиво против Фројдове претпоставке о нагону смрти, који би морао, по њему, да буде више-мање стално присутан, и то свуда у приближно истом интензитету. Одбацивањем Фројдове мисли о нагону смрти, која је у основи биолошка и при том заиста неоправдано занемарила друштвене чиниоце који морају имати знатног удела у каналисању таквог нагона, чак и у случају његовог прихватања, ми, нажалост, нисмо много добили нити смо успешно испливали из биолошких вода. Јер, чак и када сасвим одстранимо идеју нагона смрти као јединог узрока патологије агресије човека, остајемо суочени са једном другом чињеницом, која ако и не носи собом исту тежину одлучивања, не мање нас ставља у ситуацију примарног, егзистенцијалног сукоба човека са самим собом. Мислимо сада на егзистенцијални раздор у коме се човек налази од свога најранијег детињства.
Несумњива је чињеница да је сам почетак развоја детета обележен оштрим дуалитетом збивања, који се састоји, с једне стране, у знаку готово апсолутне зависности од мајке, касније и од других људи, зависности непознате у животињском свету и, с друге стране, његовом исто тако раном потребом за тражењем сопственог идентитета, односно развојем свога индивидуалног Ја. Овај сукоб, који се изгледа не може никако избећи, рађа агресију (свеједно да ли из неког резервоара урођеног агресивног нагона, или вероватније из једне свеобухватне либидинозне енергије из које ће касније да се диференцира и сексуална потреба), и то агресију која постаје "слободно лебдећа". Судбина ове количине слободне агресије, настале из сукоба који ће трајати целог живота између потребе за зависношћу и прихватањем, свеједно да ли припадања родитељима или њиховим супститутима, групи, племену, некој идеји, неком вођи или Богу, и потребе да се буде самосталан, слободан и свој - остаће трајан проблем човека. Пред решењем тога проблема, за чију дефинитивност или трајност постоје само теоријски изгледи, човеку је отворено неколико путева.
Под претпоставком да је као дете прошао кроз тортуру васпитања са што је могуће мање траума и фрустрација, што значи да је постигао такав степен самополаризације и самоограничења при чему је успостављена релативна хармонија између основних инстанци човековог психичког живота, дакле, његове сфере нагона, његовог Ја, Над-ја и нарочито његовог Идеал-ја, овакав човек када одрасте може да постигне релативно задовољавајуће неутралисање, у најбољем случају сублимисање својих агресивних импулса. Ако су услови развоја у раном детињству били мање повољни, али не такви да је развој патолошке агресије постао неминовност, човеку преостаје трајан напор да у себи развије што је могуће већи степен тзв. амбивалентне толеранције. Он се, другим речима, непрекидно учи да постане толерантан, како према својој тако и према туђој агресији, овој последњој наравно само у случају ако она директно не угрожава човеков интегритет.
Шта, најзад, да кажемо о, нажалост, бројним случајевима у којима је степен фрустрације у раном детињству био толико јак да је и количина слободне, лебдеће агресивне енергије постала тако велика да директно угрожава не само стварање слободне и самосталне личности већ и сам интегритет те личности? Па, управо од таквих људи и постају психијатријски болесници, широко разврстани у трима најпознатијим групама болести: неурозама, психопатијама и психозама. Услед немогућности да ускладе толерантну везу било између својих нагона и захтева спољне средине, било између захтева свога Идеал-ја, које се могло развити и под утицајем неке друге патолошке личности из његове најближе околине, и свога Ја које је остало неразвијено и слабо, овакав несрећник може лако да постане плен разних анархистичких и терористичких група које имају сличан састав чланова, а које постављају себи за циљ свесно и организовано рушење и насиље у свим могућим видовима. Сада не можемо да улазимо у питање (препуштамо га социолозима и социопатолозима) како се уопште формирају оваква терористичка удружења под утицајем сложених економско-политичких чиниоца једног друштва у кризи. Само напомињемо да за разлику од ранијих времена, када су циљеви разних организованих насиља били рационализовани и скривени под плаштом дужности, савести, патриотизма или интернационалне солидарности, данашња су насиља све безобзирнија и све мање имају потребу да буду рационализована.
За Ериха Фрома су рушилаштво и насиље произашли од неподношљивог осећања немоћи. "Ја могу да избегнем осећање властите немоћи према свету изван мене тако што ћу свет уништити."
Треба истаћи да је насиље неког човека или читаве групе управљено према неком другом човеку, групи, па и према природи или стварима од вредности, често једини начин самоодржања пред незадрживом навалом ничим обуздане агресије, која би се, у супротном, свом силином управила према унутра и довела до самоуништења. Овим механизмом клацкалице, при чему је агресија управљена час према споља час према унутра, могу се добро објаснити самоубиства убица. Врло вероватно су и неке човекове физичке болести израз саморушилаштва које је достигло одређен ступањ.
Хтели смо да покажемо како се уопште ствара овакво осећање немоћи у човеку, односно испољавају његове рушилачке агресивности, полазећи од неких поставки индивидуалне психологије и психопатологије, то јесг од примарне ситуације човекове егзистенцијалне угрожености у свету. Љубав и мржња су два антипода једне исте либидинозне енергије са којом долазимо на свет, а чији се паралелни токови развијају у нама од најранијег детињства. Колико ћемо успети да овладамо својом агресијом, да је неутралишемо, сублимишемо и наместо мржње и насиља, који тињају у сваком од нас, изнедримо толеранцију, разумевање и љубав - зависи од судбинске ситуације сваког појединца чврсто повезане са склопом друштвених норми, њеним забранама и слободама у једном друштву у коме човек налази своје место од рођења.
Фројд је нагласио да се у душевном животу појединца онај други редовно појављује као углед, као објекат, као помагач и као противник и да готово сваки интимни емотивни однос двеју особа који дуже времена траје садржи латентну могућност испољавања непријатељских и агресивних осећања, која услед потискивања измичу нашем опажању. Могли бисмо стога да закључимо да је човекова историјска мисија у току развоја човечанства била и остала стална одбрана од агресије, односно постепено преображавање њене енергије, у току дугог процеса социјализације, у корисну активност. Од већег или мањег успеха ове мисије зависиће сама судбина, односно опстанак човека на земљи.
Нема коментара:
Постави коментар