ТУБЕРКУЛОЗА И ПСИХА

Не изгледа у духу медицине (која се бави проблемима пресађивања органа, тражења узрока и лечења рака, или продуженог човековог борављења у ванземаљским условима) да поново говори о једној старој, већ такорећи заборављеној болести, која је била страх и трепет ранијих векова, а за коју се, не сасвим оправдано, мисли да више није проблем за лекаре нити опасност за друштво. Иако су већ давно откривени и узрочник туберкулозе (Кох, 1882) и лекови против ње (стрептомицин, 1944), још је остала загонетна занимљива веза између туберкулозе као инфективне, органске болести и човека, односно човекове психичке структуре као носиоца ове болести. А управо од ове сложене и не увек схватљиве везе умногоме зависи не само тренутак разбољевања од туберкулозе већ ток, прогноза и лечење ове болести. Питање које психосоматичари, психотерапеути и психијатри данас постављају када је реч о односу између туберкулозе и психе гласи: да ли је код туберкулозе претежно реч о секундарним психичким манифестацијама проузрокованим дугим током ове болести, или има доказа да туберкулоза под извесним условима може да буде проузрокована примарно психогеним чиниоцима?

Карактеристично је, најпре, да није било много лекара у прошлости који су поклонили више научне пажње односу између туберкулозе и личности туберкулозног болесника, упркос упадљивим неуротичним или психотичним испољавањима неких болесника. Оно што знамо о психичким збивањима туберкулозних болесника или ређе, а значајније, о њиховом психичком стању пре и уочи избијања болести дугујемо више талентованим уметницима и њиховим уметничким остварењима, него лекарским извештајима.

Морамо признати да пре појављивања психоанализе и савремене динамичке психологије још није био откривен, па ни употребљаван "психогени речник" медицинара и психолога који је данас постао културна тековина већине школованих људи. Шта би, на пример, казали и како реаговали лекари прошлог столећа на једну савремену психодинамичку формулацију која у туберкулози види "појаву саморазарања, самоубиства, која долази до изражаја у деструктивном разбољевању органа, при чему се, на пример, плућна туберкулоза може да пореди са психозом или тзв. Орган-психозом"? Тешко да би се од некадашњих лекара који су се бавили туберкулозом могла да измами нека друга реакција осим чуђења и слегања раменима.

Данас, међутим, управо захваљујући великим открићима у психологији и психијатрији, неупоредиво више знамо о тајнама људске психе, па и о односу ове психе према телу, телесним збивањима и телесним болестима. Између осталих телесних болести, код којих је однос према психичком чиниоцу у личности јединственог човековог бића боље испитан и схваћен последњих деценија (при чему је тај психички чинилац за један низ телесних болести морао бити узет као доминантан) и код туберкулозе је боље упозната веза између човека и узрочника болести, при чему је лакши део посла био раније обављен, и то онај који се односи на сигурне пратеће психичке симптоме у току хроничног туберкулозног обољења.

Хронични туберкулозни болесници (мисли се у првом реду на оне са плућном туберкулозом) у већини показују низ различитих душевних испада и то од оних лакших, као што су често мењање расположења, затим појаве страха и фобија, па до тежих, психотичних криза параноидног, депресивног или схизофреног типа. Већ ова различитост патолошких психичких испољавања болесника указала је испитивачима на важност тзв. преморбидног фактора, тј. протегла је психолошко испитивање болесникове личности на период како непосредно пре избијања туберкулозе тако и на много ранији период у развоју личности који је досезао све до раног детињства. Тек тада су почеле да се откривају занимљиве везе које су све убедљивије указивале на разна оштећења личности давно пре избијања болести. Тако је познати француски психоаналитичар Ракамје (Р. С. Касагшег) показао да у 90% случајева код његових 150 туберкулозних пацијената постоје ране сметње афективног односа према мајци или оцу. Најчешће су то били поремећени односи у породици у којој је мајка представљала доминантну страну, а отац попустљиву и слабу. Када је и већина других аутора могла да потврди Ракамијеове налазе, постепено је могла бити прилично успешно реконструисана животна историја и преморбидна личност туберкулозних болесника. Ако помало и буде личила на шему ова од неких научника предложена психолошка скица личности која може касније да оболи од туберкулозе, неке

описане црте у карактеру као и начину испољава ових црта изгледа да су код једног већег броја туберкулозних болесника заиста присутне.

Неравномерно се идентификујући у раном детињству са доминантном мајком и слабим оцем, остајући привржен, све јаче везан и све више мажен од мајке код овакве личности развијају се црте пасивност, несамосталности и несигурности; у односу на своју околину оваква личност постаје упадљива претераним захтевима, егоцентричношћу и наглашеним нарцизмом, паразитарним начином живљења, као и дисоцијалношћу која се делом може схватити и као израз сметњи агресивних потреба у човеку. Ове потребе, наиме, због појачаног страха и несигурности у његовог носиоца, у немогућности да се нормално празне према споља, окрећу се према унутра, појачавајући несвесну склоност према самооштећивању и саморазарању, трошећи се до изнемоглости у претераној активности и жртвовању за друге. Иза алтруистичког понашања, међутим, често се крије бес, непријатељство и жеља за осветом.

Носилац оваквих карактерних особина, према бројном искуству истраживача, има врло често знатне потешкоће у избору партнера. Налазећи се у јакој неуротичној амбиваленцији између страха да напусти мајку и на тај начин изгуби њену брижност и љубав, коју му је на претеран начин целог живота указивала, и нормалне жеље да отпочне заједнички живот са вољеним партнером (чију спремност на жртвовање још није довољно испитао), овакав човек може први пут да оболи од туберкулозе, или да му се погорша већ готово залечена туберкулоза, управо у тренутку веридбе, односно заказаног венчања.

Ако смо на овај начин истакли значај преморбидне личности будућег туберкулозног болесника, односно значај раних осујећивања у његовој породици, али и важност провокативног момента у тренутку избијања или погоршања већ постојеће туберкулозе (наравно да амбиваленција у љубави није једини провокативни чинилац, мада је врло чест и то нарочито код жена), не треба занемарити ни остале чиниоце који нису директно зависни од психе болесника. У ове чиниоце убрајамо наслеђену или стечену склоност према туберкулози, опште социјалне прилике у којима болесник или будући болесник живи, вирулентност бактерије која изазива болест, као и опште стање ухрањености и присутности имунитета у односу на болест.

У закључку можемо рећи да иако нисмо могли до краја потврдно да одговоримо на раније питање о могућности примарно-психогеног обољевања од плућне туберкулозе (јер за овакво тврђење још увек немамо довољно убедљивих научних доказа), можемо са доста сигурности и вероватноће не само реконструисати животну историју и провокативне моменте који су одговорни за наступање болести, већ и да тврдимо да ток, прогноза и исход лечења туберкулозе стоје у тесној вези са општим психичким стањем болесника. Свима фтизиолозима је познато колико је зачуђавајућих и необјашњивих погоршања или побољшања наступило у кратким размацима времена код плућне туберкулозе под утицајем промена психичког стања болесника. Можемо рећи да нигде у медицини, осим можда код рака, није психа пружала необичнијих доказа своје моћи него што је то случај код туберкулозе.

Треба, најзад, нагласити да је у савременом лечењу туберкулозе, осим медикамената и других опробаних начина, психотерапија постала неопходна карика. Јер ако је туберкулоза мултикаузална болест, а она то несумњиво јесте, онда и терапија мора бити таква.